Желио сам да са вама подијелим неке од најзначајнијих тренутака из мог живота. Бања Лука је град у којем сам се родио, у којем сам одрастао и за који данас радим. Посветио сам му своје четири претходне године живота.
У Бањој Луци сам завршио своје школовање са најбољим оцјенама, градио академску каријеру и врло рано ушао у политику. Више информација о цијелом путу пронађите у наставку.
Рођен сам 13. септембра у Бањој Луци гдје живим цијели живот. Родитељи Мићун и Драгица су били просвјетни радници. Отац је рођен у Црној Гори, на Чеву 1942. године, а мајка (дјевојачки Бабић) у Шушњарима (општина Лакташи).
У хороскопу сам дјевица - педантан и прецизан. Настојим планирати унапријед, што ми често не полази за руком.
Бању Луку је погодио катастрофалан земљотрес 27. октобра 1969. То су и моја прва сјећања, како се око мене нешто руши и како бјежимо из куће. Након земљотреса боравили смо под шатором, а затим отишли “у евакуацију” (тако се звала та операција) са школом “Иван Горан Ковачић” у Дивуље, на Јадрану, гдје је проведена школска година 1969/70.
Пошао сам у Основну школу “Милан Радман” (данас “Алекса Шантић“), гдје сам завршио прва три и по разреда. 1976. године смо преселили у ново насеље у улици Анте Јакића. Прешао сам у Основну школу “Браћа Павлић” (данас “Иво Андрић“) у коју ће, тридесет година касније, ићи и моје двоје дјеце.
У основној школи био сам ђак генерације. Школа “Браћа Павлић” словила је за најбољу основну школу у граду, иако се неки други са овим неће сложити. Остваривали смо сјајне резултате на разним такмичењима. Били смо екипни прваци Босне и Херцеговине у врло популарној Лиги младих лингвиста, а ја сам био трећи у појединачном пласману у БиХ. Такмичио сам се и из историје, технике, књижевности... Чак сам кратко вријеме и свирао у једном културно-умјетничком друштву.
Иако сам желио у средњој школи изабрати француски језик као смјер даљег образовања, тог смјера напросто није било 1980. године и морао сам промијенити првобитни интерес. Одлучио сам се за Електротехничку школу која је тада била у великом узлету. Са појавом и развојем рачунара, телекомуникација, електронике, енергетике, уписиване су генерације са преко 25 одјељења.
И средњу школу у Бањој Луци завршио сам са одличним успјехом, као најбољи у генерацији. Опет сам учествовао на много ваннаставних активности и такмичења. Два пута сам био вицепрвак Босне и Херцеговине у математици, 15. на савезном такмичењу бивше Југославије, више пута шампион Босанске крајине. Учествовао и постизао успјехе и на такмичењима из географије, књижевности... То је било вријеме првих излазака у град и откривања друштвеног живота града. “Паркић“, “Кајак“, “Башта сљезове боје“...
Енглески језик говорим и пишем течно - много политичких и стручних радова објављивао сам и објављујем на енглеском, а француски језик, који сам први заволио, “активно заборављам” јер се изузетно мало користи код нас. Разумијем још неколико страних језика.
У војном року 1985/86 завршио сам Школу резервних официра Техничке службе, опет као један од најбољих у класи.
Био сам много мршав када сам служио ЈНА 1985. године. Укрштени мачеви на реверу су знак школе резервних официра.
Уписао сам Електротехнички факултет у Бањој Луци, смјер рачунарска техника и аутоматика, и отишао на одслужење војног рока. Студије електротехнике завршио сам у року, у годинама од 1986. до 1991, опет с успјехом најбољег студента генерације. Пред сам крај студирања избио је рат. У сред израде дипломског рада одазвао сам се на мобилизацију.
У звање и посао асистента на Електротехничком факултету у Бањој Луци примљен сам децембра 1991. године, као најбољи студент, иако сам и тада и наредне четири године провео у униформи. Раду на Факултету се враћам тек на крају рата, децембра 1995. године, након потписа Дејтонског споразума.
Као резервни официр провео сам у рату 4 године, 3 мјесеца и 6 дана. Из рата сам изашао као капетан Војске Републике Српске, одликован Медаљом за војне заслуге Предсједника Републике Српске. У рату сам стекао низ пријатеља и нека од тих пријатељстава су нераскидива за цијели живот.
Из одбрамбено-отаџбинског рата изашао у чину капетана, са Медаљом за војне заслуге.
Супругу Сању упознао сам крајем 1995. године. Била је студент Економског факултета у Бањој Луци, а њена породица избјегла је те задње ратне године из Босанског Петровца у Дервенту. Супруга је дипломирала 1998. године и почела да ради у Бањој Луци. Супруга је за 22 године успјешног професионалног рада обављала разне послове и прошла каријеру од приправника до помоћника министра финансија и економског савјетника генералног директора.
Сања и ја смо се вјенчали 1998. године. Имамо двоје дјеце, кћерку Анастасију која је студент фармације у Бањој Луци и сина Филипа, који завршава средњу Електротехничку школу у Бањој Луци.
Породица као радост, ослонац, будућност…
А неки су се “попели на главу“.
Након повратка из рата посветио сам се академској каријери и раду на Факултету, на Катедри за аутоматику. Одржавао сам наставу и вјежбе из различитих предмета са Катедре: синтези система аутоматског управљања, оптималном управљању, роботици, вјештачкој интелигенцији, програмабилним контролерима... Као сарадник радио сам у настави и на Природно-математичком факултету у Бањој Луци (смјер физика) и Вишој техничкој школи у Добоју.
Постдипломске студије уписао сам на Електротехничком факултету у Београду, гдје сам положио и све предвиђене испите, и то све са највишом оцјеном 10. У току академске каријере био сам коаутор једне књиге и 14 научних и стручних радова из различитих области: обрада сигнала, методе вјештачке интелигенције, неуронских мрежа и fuzzy логике, биомедицине и теорије хаоса. Након свих положених испита, магистарску тезу “Анализа сигнала варијабилности срчаног ритма (ХРВ) неким методама теорије хаоса” одбранио сам на Електротехничком факултету у Бањој Луци, код ментора проф. др Бранка Ковачевића, каснијег ректора Београдског универзитета. По стицању звања магистра наука, биран сам за вишег асистента на Електротехничком факултету у Бањој Луци.
Рад на докторској тези започињао сам два пута и оба пута запоставио због бављења политиком. Иако сам 2015. године одбранио пријаву и добио одобрење теме на Београдском универзитету, због преласка на дужност градоначелника никад није завршена.
Запослење на Електротехничком факултету напустио сам 2003. године прелазећи на дужност професионалног народног посланика у Народној скупштини Републике Српске, гдје сам први пут изабран за посланика 1999. године, а затим опет 2002. године.
Био сам годинама у руководствима тадашњег Савеза социјалистичке омладине (ССОБиХ) Бањалуке и Босне и Херцеговине и кандидат за предсједника ССОБиХ и за предсједника ССОБиХ Бања Лука. Био сам у задњој генерацији руководства ССОБиХ, које је отварало демократске процесе у земљи и, међу осталим, довело до успоставе вишепартијског система и промјене друштвеног уређења. У борби за демократизацију, нисмо ни сањали да ће нам се земља распадати у серији грађанских ратова.
Након рата се активирам у политици, у тада опозиционој Социјалистичкој партији Републике Српске. Био сам портпарол и међународни секретар странке, а постао сам и народни посланик у Народној скупштини Републике Српске 1999. године. То су била веома турбулентна политичка времена из којих је 2000. године дошло до великог раскола у Социјалистичкој партији. Напустио сам Социјалистичку партију и са другим доскорашњим члановима Социјалистичке партије основали смо Демократску социјалистичку партију, која је изборила нове мандате у Народној скупштини и ујединила се са Странком независних социјалдемократа у Савез независних социјалдемократа (СНСД).
Иза мене је 20 година дјеловања у
Савезу независних
социјалдемократа (СНСД). Биран сам за генералног секретара, потпредсједника странке
и предсједника Градског одбора СНСД Бања Лука.
Први пут сам изабран за посланика у Народну скупштину Републике Српске 1999. године, а поново сам биран 2002. године и све до 2016. године и одласка на посао градоначелника Бање Луке. На свим општим изборима на којима сам учествовао, 2006, 2010. и 2014. године, освајао сам највише гласова, не само у изборној јединици, већ у читавом парламенту.
28. фебруара 2006. године изабран сам први пут за Предсједника Народне скупштине Републике Српске, а затим опет у новембру 2006. и новембру 2010. године, све до новембра 2014. године. То су била веома тешка и изазовна времена, покушаји наметања одлука од Високог представника, притисци за реформе одбране, полиције, Устава, правосуђа, снажна међународна мијешања у наше послове. Па ипак, успио сам рационалним, савјесним и упорним приступом да успјешно водим највише законодавно тијело и да, као предсједник једне мале ентитетске скупштине, афирмишем Скупштину и Републику, заступајући наше ставове широм свијета - од Руске думе до оба дома САД (Конгрес и Сенат), Европског парламента и Европске комисије, парламената и Влада Велике Британије, Француске, Њемачке, већине европских земаља... То је био период мукотрпне међународне афирмације Републике Српске и заустављања страног интервенционизма на нашу штету.
Сабор Српске православне цркве одликовао ме Орденом светог Саве првог реда, највишим одликовањем Српске православне цркве. Веома сам захвалан на томе.
2008. године сам добио и руску медаљу Петра Великог првог степена
Крај и почетак свега:
љубав, породица, људи које волимо.
2016. године побиједио сам на изборима за градоначелника Бање Луке са више од 56.000 гласова. Од тада сам потпуно посвећен развоју мог родног града, стратешкој визији и трансформацији у 21. вијеку града у којем живим све ове године.